16-XII-1976.
Тужан дан (отприлике датум, може која недеља тамо-амо). Отишли смо поподне бусом у Србобран, где смо се састали са друштвом са хемије - сахрана је. Б. је стопирао негде ка југу, на раскрсници тзв. аутопута Београд-Загреб, код румске раскрсницие. Немачки или аустријски бус, пун турских радника који су ишли кући на одмор, је возио мртав уморан Турчин, врднуо с друма и однео га.
Когод је послао бус са само једним возачем, да би убацио још једног путника (ем карта више ем плата мање) треба да је крив. Али ништа од тога, ви сте комунистичка земља, дакле ван закона, ваш захтев за екстрадицију се сматра незаконитим, ви сте тоталитарци терористи или шта већ. Баталите и сахраните.
Његова девојка је била тако живописна. Срели смо их само неколико дана пре тога, имала је плетени шал од добра два метра, пончо и чарапе, све у двеста боја, права дуга. Никад је више нисмо видели, а ако јесмо, не знамо.
Осим родбине и комшија, дошло је и нас десетак, углавном његових са хемије. Једног смо чак и добро знали, прошлог месеца нам је био комшија, два спрата ниже. Мимо тога нисмо знали никог, јер кроз Србобран се само пролази.
Остатак месеца, у фоткама.
Озбиљно смо навалили на програмирање. Учили смо тај Фортран баш озбиљно, а наишло би које пиће од В.Ј. и од једне професорске ћерке, којима бисмо урадили домаћи. Некако смо од старта нас двојица штрчали на ту програмерску страну. Ишли бисмо увече до факса, кад би у неком левом термину од 18-20 било оператера који би могли да нам избуше програме, и асистената који би их протерали кроз Варијана. У тим приликама би се скупило нас неколико, не више од петоро, које је то баш занимало.
Рачунар који смо имали на факсу, Варијан 72, је захтевао тачан напон до у промил, а био осетљив на статички електрицитет па је испод тепиха била провучена уземљена жичана мрежа. Улазак у салу је у начелу био забрањен осим ако те пусти неко ко сме, што је некако лакше ишло у тим вечерњим терминима.
Пита Маца "јел' сме да се уђе", знајући какав је протокол, каже Љуба, "зависи... какав ти је доњи веш?" (она порумени) "овај... бео" "хвала на информацији али је ствар до материјала, ако је синтетика, опасно је због статичког електрицитета".
Ову страницу из неке тамо књиге сам пресликао само због бројки које садржи, да бих једног дана и сам изгенерисао исте цифре (на 600 децимала, толико је стало у екран).
Навратио нам Д. из Жабља (онај што није пишао пре писменог из анализе један), па смо опет кували вина. Овде ја перем шерпу. Блиц из руке, у страну, ради сваки пут.
У шерпи је, наравно, било талога. Опет је извео неку фору да ми одвуче пажњу другде и да сипа још пола кесице бибера у вино.
Поглед из ходника трећег спрата на факсу. Испред недостајућег средњег крила зграде је терен нешто нижи и ту се за сваку бољу кишу, или кад се топи снег, формира тзв. природноматематичко језеро. Овде је Љуба укапирао колико му вида фали - рекао сам "гле Шапчанина како је паркирао тристаћа у сред баре". "Откуд знаш да је Шапчанин?" "Па шабачке таблице." "Ти то можеш одавде да прочиташ?" "Па ево прочитао сам сад". "У јеботе ал сам ћорав".
Код Паје смо тад често навраћали, на вотку касно увече, да кибицујемо док се игра цугер - брзопотезни шах, сваком по минут, па се потегне из чашице, па следећа партија. Он је иначе имао читаву збирку чашица, све различите, намерно различите, куповао је од свега по једну кад год је могао, или би добио последњу кад се неком полупају осталих пет. Моја је била она што је пљунути нокшир. Да има свих шест не би се ни приметило да личи, али овако једна, не може да се не примети.
Десило се једном да је било „ајмо још по једну“ а ми се нећкали јер смо остали без цигара. Ту се Паја сети да је прошле године, кад је склањао после неке журке, остало скоро цело пакло Милде Сорте, где оно беше... аха, иза Хаесера. Ископа он то. Милде Сорте је била блага цигара, важила за женску, јер је имала тзв. клима зону (у оригиналу цону, немачка цигара) у виду неких пешес рупица у папиру непосредно испред филтера, што је мало хладило дим. И имала је неки посебан шмек, знам јер је моја драга то повремено куповала па сам и сам запалио понеку, познао бих га и данас. Овако осушен, то мора да је месецима стајало тамо на кабловима у полици, најзад је имао јачину. Па смо попили и ту и још једну.
И наравно, књиге на све стране. Полице су покривале доста зидова, чак и изнад кухињских врата, и опет хрпе књига свуда. То му је урадила моба, тј колеге, неко је довукао и заваривач. Асистент са алгебре се на наше очи окачио о ту полицу изнад врата и љуљао, иако је на њој већ било стотинак кила књига.
Књиге, наравно, нису биле само математика и астрономија, било је ту и доста СФа. Од њега сам добио "Бабел-17" и прву "Дину" на читање, ваљда баш овог месеца. Наравно, смазао сам их у цугу.
Бавили смо се доста алгоритмима, вежбали на, например, алгоритму за кување кафе, вожњу бицикла итд. Такође смо набавили чувену збирку од Колмогорова за диференцијалне једначине, па сам ја то преводио са руског (тзв. симулантни преводилац, нацртао ме са језиком везаним у чвор), и то смо све негде писали. Што је било доста занимљиво све скупа, али мени тедијед и даље, као уосталом и интеграли тако ђутуре, више личи на кувар него на озбиљну теорију.
И наравно да није прошло без експериментисања са фотографијом. Ово је добро распаљена нафтарица, на коју се труни ситно струган кремен из упаљача. Ако је плоча довољно врела, кремен ће да се запали кад је додирне. Доста дугачка експозиција и гле, успело је.
Спомиње се: Љубивоје Томић (Љуба), моба, Паја Ћурчић, тристаћ, на енглеском
22-VII-2009 - 19-X-2025