Etnografija je divna nauka. Omogućava pogled sa rastojanja, dok ste u mestu.
Etnologija, pak, znači da čitate šta su etnografi zapisali i pokušavate da uhvatite smisao, a ne putujete. Meni bolje leži etnografija, kad sam već u Americi*. A i ne moram da se bakćem sa nekakvim naučnim pristupom. Dovoljno je da zapišem čemu sam se sve čudio, i šta je za priču.
Zapadne kulture su odavno opsluživale ostatak sveta etnografskim spisima o ostatku sveta. Ne znam da li im je iko ikad uzvratio uslugu. Nije bitno da li sam prvi, verovatno nisam.
Podtema svega ovog što sam skupio (i još uvek skupljam) je „ovo nećete videti na filmu“. Čak i ako se uzmu nešto realističniji filmovi i TV iz ranijih decenija, SAD ih pravi, i u pravom socrealističkom maniru (a ponekad i nameri) neke stvari prikazuje kako jesu, druge ulepšava, treće načisto izostavlja. Što je, opet, stvar za etnografsko posmatranje - šta prikazuju, šta ne, i zašto.
Našao sam na Mreži nešto radova na temu unutrašnje etnografije - kao što beogradski etnografi svakih desetak godina ponovo otkrivaju Homolje, tako ovde svaki čas neko otkrije izvesno ćoše u Čikagu ili matore motocikliste i napiše čitavu knjigu o njima. O Amerima možda niko od naših nije napisao knjigu, a neću, vala, ni ja. Da li ovde ima dovoljno materijala? Možda i ima, ali to još nije knjiga.
*Istina, već odavno više nisam na licu mesta, ali veze su ostale, stižu aberi, čak i razgovaram uživo sa meštanima, pa materijal i dalje pristiže. Sad imam taj etnološki pogled izdaleka pa uočavam ponešto što moji etnografi ni ne primećuju jer su navikli.
Veći je problem što sam većinu prvobitnog materijala napisao 1999.-2005, dok još nisam napisao aplikaciju pa tako nema datuma na zapisima, a sve nam je bilo novo i prilično različito od onog kod kuće. Sređujući ovo 2024. sve manje nalazim stvari za čuđenje, jer mnogo toga je sad i kod nas isto kao i tamo. Al' neka ostane, da se vidi šta je to onda nama bilo čudno.