Nema direktnog prenosa. Poslednji je valjda bio superboul 2004. ili tu negde, kad je Dženet Džekson imala problem sa jaknom, nešto joj se otkačilo pa je publika na nekoliko sekundi ugledala sisu (dan danas nije jasno da li je to bilo namerno, sabotaža ili baksuz; u prva dva slučaja, šta je bila namera). Otad se sve emituje sa bar 15 sekundi kašnjenja, da slučajno publika ne bi videla još koju sisu.

Nema rok koncerata. Predugo traju, organizacija je nezgodna, vlasnici kopirajta možda previše traže, nema prirodne pauze za ubacivanje reklama, nema i tačka. Videli smo ukupno jedan za devet godina.

Nema epizode koja traje koliko piše. Epizode Starog Dreka su u početku trajale jedva 54 minuta, sad već traju celih 40.

Nema šanse da se pročita odjavna špica bilo čega na normalnom ekranu; to se sabije u četvrtinu, pa desno od toga ide samoreklama, tj najava sledećih emisija, a u donjoj polovini plaćene reklame (sa zvukom, ko jebe muziku uz odjavnu špicu).