- Не свиђа ми се ово. Шта да спалимо?
- Аутомат за коцку? Сауну? Слетна светла?
- Лупетање жестоко помаже. Само две-три
ствари могу да направе добар дим, или...
шта мислиш да бућнемо у неки плићак. Онако,
на сред жала. Мало смочимо ногавице. Има
једно добро место, два клика на исток. Чини
ми се да сам у прошлом прелету видео неки
пар са кравама у близини, а као да је на
брежуљку било више њих.
- Да, сад их видим. Еј, не гаси ми бочни
погон!
- Не гасим га ја. Баша се изгледа постарала
да се сручимо људски - мани се тих полуга
и везуј се прописно, на даљинском смо. Ево,
гаси нам и стражњи погон.
- Ово је сурово. Надам се да ћемо се извући,
а онда једног дана...
- И ти би то урадио сам себи, као што би
урадио било коме. Имаш даљински са кратког
растојања, нема кашњења, тачно ће да нас
спусти како смо мислили. Видиш да идемо
баш у тај плићак. Не мора баш овако да нас
тетура, повратићу. Ехеј, мост! Јави се.
- Мост овде, пријем.
- Гасе нам се уређаји, можете ли нам помоћи
да слетимо?
- Приметили смо, имате подршку. Држите
се! Прекидам.
- Тако, завршисмо обавезни део, за случај
да неко слуша. Колико још?
- До удара двадесет пет дамара... двадесет,
деветнаест...
Бућ. Облак паре. Лађица се насукала
укриво, добар део стакала под водом. Врата
гледају у низак облак. Два гусара се промаљају.
Зверају лево десно. Излазе на крило и гледају
где су се нашли. Враћају се унутра, износе
чамац, везују га за крило, бацају га у воду
да се надува. Спуштају се низ конопац, откачињу,
веслају до обале, кривудајући између стења.
- Пази да не поломимо весла.
- То је од дурвана, пре ћемо поломити руке.
Колико већ весламо?
- Сто дамара. Завежи и потегни мало, само
ја веслам. Да не гледам куд идемо, већ бисмо
се вртели у круг. Какав си ти гусар кад не
умеш да веслаш?
- Ја сам летач а не веслач!
- Сви летачи умеју да возе бицикл, чамац
и крило. Не зановетај, скоро смо на обали.
Осврни се, прилазе ли?
- Нннне... колико ја видим. Обала је мало
стрмија овде, да окренемо мало, тамо, видиш?
- Важи. Сад их видим и ја. Гледају у нашу
олупину, а не у нас. Ако видим ја њих, треба
да виде и они нас. Колико векова праве ове
чамце овако урлајуће жуте? Немогуће да
нас не виде.
- Јел’ треба да им машемо, ваљда?
- Нисмо дошли да се сликамо за 4м, и коме
да машеш? Мами и тати?
- Сироче сам као и ти, што и није чудо,
у којим смо годинама. Нема везе, иначе смо
послати у шетњу. Да се привежемо уз ово
дрво?
- Чиме? Конопац је остао закачен за лађу.
Мммм... да га пустимо да отплови? Не, море,
извући ћемо га на обалу и натоварити који
камен да га ветар не однесе. Неће се подерати,
ово је неки насељенички модел, треба да
издржи да се вуче сто кила врста по песку.
- Шта још рече баша? Да изгледамо као редовна
служба спасавања или тако нешто? Могла
је бар да нам извади неке службене одоре
из оног спремишта на броду, али не, гусари
презиру такве ствари. Обичаји ће нам доћи
главе једног дана. Изгледамо као два дрипца.
- Зар нисмо?
- Дрипачка служба спасавања, заиста. Боље
да изгледамо као два убога бродоломника,
на службу не личимо, нити можемо. Товари
ствари на леђа и идемо. Дај мени овај ранац.
Питам се да ли је баша баш тако паметна
као што се нама чини.
- Знаш које је школе завршила, и из каквих
нас је невоља досад извукла.
- И увукла нас је у њих, исто тако. Не мислим
да је глупа, напротив, него да нас толико
надвисује памећу да слабо можемо и да приметимо
кад погреши. Размисли, зашто је узела нас
двојицу, старе ислужене гусаре, да први
идемо да причамо са урођеницима?
- Могу из рукава да ти извадим неколико
разлога. Прво, наше године могу да изазову
поштовање; друго, најмања је штета ако изгинемо;
треће...
- Прекини и почни да глумиш гљиву, коначно
су нас приметили.
- (тише)...нисмо наоружани па ће теже доћи
до глупости. Четврто, очекује глупости
с наше стране, а то је увек добар мамац да
испипа шта ће они учинити.
Полако прилазе. Краве пасу. Оно двоје
се згледају.
- Добар дан.
- Добра дан.
- Говорите комон?
- Ја говорим једно мало, он не уме како.
Одакле дошао?
- Срушила нам се лађа, остали смо без енергије.
- Видели. Зашто пође ако нема погон?
- Наређење, девојко. Кад баша нареди, не
питаш ништа, него идеш.
- Не разумем.
- Морали смо.
- Не разумем.
- Није важно. Далеко смо од главне лађе.
- Један дан идење. Крава треба? Уме јаше?
- Да јашем краву? Зашто?
- Иде кући велика лађа на, да?
- Стари смо да се бавимо вратоломијама,
дете моје, него води нас негде да заноћимо,
па ћемо сутра.
Она објашњава свом човеку. Он се
ишчуђава, мало врти главом. Говори нешто,
врло брзо.
- Зна ваша лађа где ви?
- Знају, али... видите, немамо више енергије.
Зато смо се и спустили код вас. Немају чиме
да дођу по нас. Рекли су нам да се у случају
квара снађемо, и вратимо до сутрадан. Ако
закаснимо... мораћемо да се кријемо до краја
живота.
- Закаснити?
- Ако не дођемо на време.
- Онда крава.