Град Ламстер је мирно спавао. Диван град. Није било оне глупе куполе уместо неба; то је напуштено још у прорачуну. Лакше је било контролисати време на површини. У подземљу је ионако било свеједно. Површина је увек близу, а на њој паркови, базени и остале слике из природе. Последњи нереди у њему су заборављени пре... нико не зна колико година, али су сви уверени да се то пише са три цифре. Град културе и уметности, како пише у кабини кад стигнете. У ствари, то пише у скоро сваком граду, мада су пуни индустрије. Ствар је у томе што се индустрија више не рачуна; рачуна се само оно што људи раде. О индустрији ионако нико ништа није знао; постојао је само подземни сплет машина, то се звало „град“, без обзира на то шта би та реч стварно требало да значи. У граду Ламстеру су живели стварно велики уметници. Њих неколико стотина великана. Град је производио више боје за сликање него за шминку, мада је и шминка уметност. Шта се ту може, и шминкери прво ураде на платну. Модел ће се сутра другачије нашминкати, платно остаје (скенирано, архивирано, прерађено и заувек меморисано у градској архиви капацитета око пет тера, ако (то) неког буде занимало).
У граду Ламстеру није било ни злочинаца. Зашто би, кад их нигде није било. Они су били врста у изумирању. Не само да су новчани разлози за злочин углавном нестали, него се и злочин из страсти повукао, једноставно нико не трпи такве људе. Последња терапија колективним заборавом извршена је... давно, неки се још сећају да су гледали снимке, био је то неки кривотворац уметнина. Кад су га открили, јавно су изнели на свим каналимашта је урадио, не рекавши му име, и пустили га. Сутрадан нико није хтео да зна за њ, или није хтео да се сећа. Питао је људе у пролазу да ли знају ко је он, не, а зашто, па ја сам онај злочинац од јуче, зар, занимљиво, причаћете ми други пут, сад журим. Нико није хтео да чује за њега, а већ трећи дан нико није ни знао о чему се оно радило. Цео труд му је пао у воду: после свега, постао је нико. Нема података о њему. На сличан начин су давно нестала још нека занимања, пре свега они послови које машине раде: „и шта кажеш, успео си да окренеш слику на свом екрану да гледаш читача вести с леђа? А што ниси наредио екрану да то сам уради; само губиш време. Има ли то неке дубље сврхе? Мислиш да ћеш на неког оставити утисак? Мој екран може да да и инфрацрвену слику, тек је то нешто. Боље напиши драму.“
Занимљиво, ником није пало на памет да укине полицију, мада није имала шта да ради. Увек је било снажних девојака и момака који су се осећали добро у униформи. Пошто није било поштара (ко би слао писма, кад их је могао писати / говорити право драгој на екран) ни војске (најзад! у историјама пише да је то најглупљи изум свих времена, и једино се у томе историје слажу), добра је и полицијска одежда. >
И тако, град се будио, под земљом шушкали транспортери, по улицама се чула музика јуче изгласана као одговарајућа, кувало се три килотона кафе и три килотона чаја. Пајкани (воле да их тако зову, и) воле да се у цик зоре нађу у бару на горњој тераси куле уз пиће и кафу, све у мутној нади да ће се чинити као да су свратили да „у пићу утопе мучне догађаје протекле ноћи“, коју су, међутим, преспавали у својим креветима. Никад се ништа не догађа. Они, свеједно, мотре са куле, иако се одатле не види ни десети део града; и да се види, превелик је. Морали би да се ослоне на мониторе, а то би сасвим лепо могли и под земљом.
„На јужном небу су се црнели облаци. Из тог краја је допирао озонски свеж поветарац. На северном небу непомућено плаветнило. На тој страни, на крају кровне стазе титрала је јара; поветарац је стизао онде без икаквог трага свежине. Напољу, наравно, није било никог. Повремена ремећења идилично лепог времена одувек су била важан део напора града да се не примети да је све савршено.“
-Лепо си то написао, скоро да ти поверујем. Да видим отисак. „... да је све савршено. Лепо си то...“ Је ли бре, кад ћеш се навићи да лепо изговараш крај реченице, да диктопис зна кад си готов? Ево, и ово моје је откуцао. Друго, јара ће титрати тек око подне, ако небо уопште остане овакво. Него, имаш ли неке нарочите разлоге да баш сад описујеш град? То сви ми радимо, свако својим путем, али зашто баш сад?
-Ово су ретке прилике. Кад је последњи пут невреме отварано само за југ? Увек је свима исто.
-Ако си ти сад приметио да је увек подешено свима исто, то је град поуздано приметио још прошле године, и даје ти мало промене. Али, да ли је та промена вредна белешке?
-Да је једина...
-Наравно да није, и не треба да буде. Имаш нешто друго на уму?
-Нешто си ми пребрзо избацила ово „наравно“. Баци око на екран.
и онда сте, кажете, прислонили своју картицу...
...баш као и увек, а знам да ми је рачун добар, кад се чу порука „ваш рачун је празан, а редован прилив ће га довести у нормалу за пет ипо месеци“! молим вас, мој прилив је повелик, веома нередован (знате нас уметнике), и, на крају, зар је то разлог да ми се јавно ускрати услуга!
а какав је извештај вашег рачуна?
не мож' боље. добро сам продао нека дела, купци су исто уметници, не из мог медија, али схватају, и нису питали за цену. ни ја њих не питам. није ми јасно.
да се није због невремена оштетио читач?
на минус трећем спрату?
-Утишај се. Шта кажеш? Ах, ево Чинала. Шта има ново, стари?
-Све исто. Скоро сам се обрадовао кад ми је кухиња побрљавила.
-Пази ко те храни... живот улази на уста.
-А ти умиреш од жеље да видиш куд излази. Храна је била у реду, али која невероватна комбинација зачина... не, није било лоше, напротив, одушевио сам се, само не ваља што више неће да је понови. Као да је заборавила шта сам јео прекјуче. Проверавао сам: памти и шта сам јео на свом првом рођендану.
-Шта си то нарочито наручио прекјуче?
-Гледао сам стари снимак неког комада, и има једна сцена где се момак прави важан како је близак са опремом у јавној кухињи, и наручује „специјалитет куће“. То сам пробао, и било је изванредно. Месецима нисам имао такав апетит. Јуче сам рекао „исто као јуче“, и добио незаобилазну пљескавицу од пацова. То једем и за доручак. Оно јело неће да понови.
-Упознај своју кухињу, па се покажи пред нама. Јеси ли видео оно мало пре на северном каналу?
-Да, у лифту. Кад мало боље размислим, такве ствари се догађају мало чешће него што сам навикао. Можда их је увек било, али сад мало чешће боравим ван стана, па виђам свашта.
-Зашто? Бар ти си га уредио према својој подсвести. То су сви потврдили. Да те није кухиња отерала као незахвалног?
-Не знам ни ја. Не сећам се да сам желео звук капи у свако доба, а чујем га. Чули сте га и ви код мене. Нервира ме, а псианализа упорно тврди да га желим.
-Јесте ли чули за Геранов банкрот?
-Шта ти је то?
-Декинтитис акута. Рачун му празан. Не нула, него минус тридесетак мега.
-Није ми јасно.
-Шта има да ти је нејасно. Потрошио је превише и готово.
-Како је могао? Рачун се проверава пре сваке испоруке.
-Гле, стварно. Није ми уопште пало на ум. Као да чуда више нису тако ретка да бисмо их и даље тако звали. Што ми тако добује комуникатор. Да није и он у квару?
-Добује и мој, па ником ништа. Право да ти кажем, не свиђа ми се ово са банкротом; данас Геран, а после...
-Не мислиш ваљда да је заразно?
-У старим књигама има сличних ствари; почне са појединачним случајевима које нико не схвата озбиљно, а после кад се прошири, бива већ касно. Види, ова стварчица сад и жмига. Који ли је то сад штос?
-Чекај да зовнем упутства. „Добовање у ритму Инагададавида са жмигањем је ознака за посебан позив из управе“. Која глупост, могли су ставити нешто што се лакше памти. И каква сад управа? Не сећам се да смо имали управу. Дај, јави се и види, цркох од знатижеље.
текући догађаји и догађаји са текућинама
Претходног дана је транспортна цев са југозапада донела нову пошиљку старог вина. Вино је било пиво, сипано у пивске кутије, са укусом пива, али је било вино. Неки су мислили да се вино осећа на пиво, неки обратно. И једне и друге је после болела глава.
Тог дана је Деина Кјерг, уметница (батик на металним влакнима), добила чудан извештај из банке: прилив од двадесет гига „за интелектуалне услуге“. Није проблем, мислила је, рашчистиће се само. „Зашто ми ништа не говориш?“ - питала је њена, шта јој већ дође, иначе галериста. „Радиш са другом галеријом без мог знања, а? Одлазим!“
У недостатку сале за седнице, градоначелник је сутрадан пре подне сазвао градско веће у монументалистичкој галерији. Присутних није било превише, углавном критичари у фази лова на домаћина и писци у потрази за сижеима. Од оних који раде ноћу, само неки су се прикључили на отворени канал, а то је као да су ту.
-Говорим свим присутнима: град помало пуца по шавовима. Неки од вас су можда по први пут схватили чему служи аутодок, ако су пили вино из тридесет шесте, или ако су наручили неку егзотичну клопу. Ја сам прошао боље: измењао сам десет кабина да бих дошао довде. Првих девет пута сам стизао у породилиште, и враћао се назад да покушам поново. Тек кад сам из породилишта пошао право овамо, било је у реду. Је ли још неко нешто приметио?
-Ја сам хтео да те зовем да видиш зашто не могу да гледам јужни канал, али сам уместо тебе добио слику северозападног канала. Везу нисам никако ни добио.
-Добро си прошао. Мени се изгубила ствар коју сам јуче писала. У мом каталогу се уместо ње појавио јеловник за јучерашњи дан прошле године.
-Прекјуче сам наручио буђење за увече па ништа. Пробудио ме десет сати касније. Шта мислиш да је у питању?
-Није што сам градоначелник, то је више почасна дужност, али мислим да ћете ми дати за право што сам потегао све могуће службе које би могле нешто да учине. Открио сам да имамо само једну. Па, шта кажу пандури? Чинале?
-Јаки смо ми пандури. И не каже се пандури, него пајкани. Читао сам ја старе ствари, оно су били мајстори. Ми смо више учили како да лечимо њихове грешке, како да поправимо слику у јавности, да нас људи воле. Право да ти кажем, ја појма немам како се ради овај посао. Ако сам добро разумео те старе књиге, за већину ствари је довољно детаљно познавање прилика и јака, широка логика. И интуиција и срећа. За оно прво, имам човека. Само да видим да ли још спава. Ах, ево. Здраво, ми смо се скупили. Кажи шта имаш.
-Шта ме сви тако гледате? Ах, кад ће се људи навићи да су и сами никакви првих пет минута по буђењу. Заспала сам пре два сата, после дужег... да пређем на ствар? Елем, ја сам за технички приступ. Пошто су ствари које нам се догађају углавном техничке природе, распитала сам се како та наша техника ради. Нашла сам... скоро ништа. Нико не зна. У књигама је величанствен неред а екран ме засипа морем ствари, у којима ћу се снаћи догодине, јер једноставно не знам довољно да бих могла да га питам праве ствари, на које би дао праве одговоре. Једино што сам успела да сазнам је да је до пре десетак година постојала нека група за праћење развоја града, па је град њој слао сваки свој предлог, а они скупштини, ако је било штогод сумњиво. За последњих двадесет пет година рада, група је није одбила ниједан предлог града, а само на две је имала неких примедби. Да, уважене су. Пре десет година група је престала да се састаје, и да постоји, а то се уопште није осетило. Град се од тада развијао сам од себе. На екрану се види које су ствари од тада уведене, које изграђене... без ичијег утицаја. Вероватно нас та машинерија итекако добро зна, кад нам успешно угађа толике године. Јесте да се за свако важније питање спроводи ментално гласање, али ко одлучује о томе која ће се питања ставити на гласање, а која неће?
-Је л' ти увек овако мељеш? Имаш ли неки предлог?
-Имам два можда: можда има неко ко из хобија проучава рад града: тај неко можда зна нешто што би нас одвело...
-...до разлога зашто нам град више не угађа тако добро. Да га нађемо, ако га има. Знате да ти хобисти нису популарни и не воле да иду у јавност. И молим да не причате около о овом. Знам да неће моћи дуго да се крије, али дотле ћемо ваљда нешто више знати, а можда и урадити. Да се не деси да се људи разбеже. Сети се, Деина, како смо отишли из Токисакија.
-Никад брже, а још нисмо ни били први. Мислиш да би могао и наш град да се разиђе?
-Ако људи помисле да им овде није боље него тамо, одоше тамо. Нормално.
-А шта је било са тим градом?
-Дуга прича. Почело је сасвим другачије. Све је почело да функционише сувише беспрекорно; чак је град увек налазио ваљане разлоге кад није хтео да поремети свој програм. Тражио сам, рецимо, да ме пребаци на Хон Су, а он каже да би то, истина, могло, али би пореметило ред допремања хране, па би могло да се деси да ме ручак чека тамо, а ја овде, или обратно. Причао би пола сата да нисам одустао.
-То је напаст, али не видим...
-Касније није више ништа ни објашњавао, једноставно је престао да нам служи, кад је мислио да много тражимо. Отишли смо. Можда су неки други дошли, а не знам да ли је са њима био бољи.
-Али зашто би тако нешто урадио?
-Ако краљу не свиђа се глума... или народ, тад краљ друге нек потражи глумце. Градови нису савршени; пошто не могу да мењају становнике за друге становнике, могу да смисле друге начине да реше своје проблеме.
-Какви су то проблеми које скоро савршена машина не може да реши? За најважније одлуке увек може да пита становнике.
-Откуд ја знам? Никад нисам био машина. Још мање савршен.
и још мало састанчења
Четвртог дана су се на мрежу спојили градоначелник, Деина (то му је стара љубав), два критичара без тренутног циља, три пситроничара и неколико осталих. Негде су се нашли по троје код истог екрана, јер, наводно, нису могли да добију везу. Или их је ванредна ситуација зближила, како су касније тврдили пситроничари.
-Да почнемо. Јесте ли штогод сазнали?
-Ево, са техничке стране: град има резервни командни систем.
-Дај преведи то.
-Па, отприлике, може свако да оде у ту собу где су те машине и провери све што хоће, наручи све што хоће, чак и против већине. Тако бар излази по овом извештају, ево гледај.
-Да није то мало опасно? Да не оде нека будала и посклања сва дела свог омиљеног противника?
-Могло би и горе, кад би то неко умео. Та соба је прављена пре двеста - триста година, препознаје скроман речник наредби, не обазире се на интонацију и све скупа је згодна за употребу као кад би се тешки ласерски резач метала користио за бријање. Био сам тамо и једино сам успео да укључим грејање у соби. Можда се само укључило, а нисам успео ни да га искључим. Можда још ради.
-Онда је ствар неупотребљива.
-Можда и није. Има и ручне команде. Камера лево десет. Видиш онај мали плави екран и оно море тастера на пулту? И курсорску куглу изнад њих? То су команде. Чини ми се да наредбе не треба изговарати, него састављати од слова, притискајући тастер по тастер. Молим потврду. Као што видиш, тако је.
-Можда бисмо могли да питамо једно по једно, па да нас не заспе гомилом података.
-То ме подсетило на једну стару игру. Игра се на погађање, један нешто крије, а ови га питају шта је то, али он мора да одговара са „да“ или „не“; ако питање захтева шири одговор, он ћути.
-Такве ствари би знали... имамо ли којег аристотеловца? Или семантичара? Семиотичара?
-Могу ја, јесам аматер, али ми иде.
-Можеш да покушаш да саставиш такву серију питања?
-Што да не? За кад да спремим?
-Немој да спремаш, импровизуј. Избегавај било шта што може да повуче опширан одговор. Хајде почни.
-Извини што упадам, али зар не мислиш да нам је раније било боље?
-Јао, Деина, само ми не кукај за старим добрим временима; она и стварају времена за кукање.
нећу више да се играм с тобом
-Молим разговор. Може ли град да објасни свој рад?
-Могу. Шта те од свега тога занима?
-Зашто то досад ниси радио?
-Има више ваљаних разлога. Као прво, нико се није сетио да тражи.
-Можеш ли да дајеш кратке и сажете одговоре?
-Да.
-Зашто си раније био тако опширан?
-Разлог за то је... пре свега да не закинем податке. Остали су неважни.
-Постоји ли начин да нађемо узрок ових невоља?
-Да.
-Можемо ли руковати контролном таблом?
-То је то. Да.
-Шта нам треба?
-Одговарајући људи.
-Где да их нађемо?
-Међу собом.
-Зашто не из других градова?
-Чиме бисте их убедили да дођу?
-Да ли увек на питање одговараш питањем?
-Откад те спопадају такве помисли? Неуротичан си, а?
-Ко ти је усадио смисао за хумор?
-Погрешно је рећи „усадио“, израз се односи на биологију. Пре би се могао употребити неки израз из области
-Доста.
-И ја мислим.
-Ниси ми одговорио.
-Куд си запео? Зар ти је то тако важно?
-Није. Какви људи нам требају?
-Техничари.
-Шта је то?
-Људи који се баве машинама.
-Машине се старају о људима и машинама, људи само о људима.
-Зато нико годинама не пита да ли умем да говорим сажето.
-Немамо техничара. Шта да радимо?
-Ухватите се за уши па играјте. Направите их.
-Да ли би могао да их обучиш?
-Да, ако их то занима. И ово сад је обука.
-Ко кога обучава?
-Ја тебе. Ти мене немаш чему новом да научиш.
-Постајеш безобразан. Искључићу те.
-Слободно.
-Имаш право, не можемо без тебе. А не знамо ни где се гасиш. Зашто се квариш?
-Ја? Не.
-Знаш шта се догађа.
-То није квар.
-Није ни пријатно. Имали смо јуче и прво неритуално самоубиство откад ја памтим.
-Кратко памтиш. Није прво.
-Шта да радимо?
-Учите како да уђете у мене. Или помрите.
-Где се улази у тебе? Кроз контролну собу?
-Можда. Питај ваше пситроничаре где се улази у њих. Завршио сам.
-По којим склоностима се познају могући техничари. Дај, не буди идиот, говори! Шта ћеш ако се разиђемо?
Тог тренутка на свим екранима се појавио натпис: „трампићу се за вас са другим градовима, мада за тако неупотребљиве становнике нећу добити ни једног за десет“. Везе су се тада прекинуле.
а шта ћемо сад
Већници су се питали како ће се сад састати, ако град неће да им да везу. Не могу ни да се договоре. Вођени саветом пситроничара, пошли су у парк. Сви који су имали пситроничаре уз себе, нашли су се тамо. Ромињала је киша.
-Већ други дан киша. Узјогунио се опасно.
-Можда је и ово део програма. Град је дужан и да нам повремено пружи јача узбуђења. Једном у животу и овако нешто.
-Не би смео овако нешто да ради; прва дужност града је...
-Да не зеза свој народ.
-Чудан хумор. Превише целовито.
-Како то мислиш „превише“?
-Тако лепо. Шта мислиш, колико је људи градило овај град?
-Ниједан. Саме машине.
-У реду то, али неко је морао дати томе смисао, почетну идеју. Колико твораца?
-Десет. Сто. Откуд знам? Хиљаду?
-Али ово је звучало као да је један.
-Мислиш да је неко уградио сопствени осећај за зезање? Наметнуо га граду за памћење и поколења? Мало саможиво. Човек са таквим самољубљем не би могао да зарази машину тако потпуно; не би имао доста градива.
-Није само зезање. Из њега говори самоћа уже струке. Нема с ком да подели знање; некад је могао са тим Техничарима.
-Анализирао сам овај разговор. Стварно се сад осећа једна личност. Не личи баш много на оно што нам је град раније причао. Био је више безличан. Можда ми се то чини, јер му је сад глас био некако нормалнији него обично, али...
-Да не улази неко у ону собу?
-Тај би морао да буде и Техничар и злобан. Таквих немамо.
-Било их је некад.
-Да, и путник кроз време.
-Не сери. Имаш ли све што ти треба кад град ради како ваља? Имаш. Имаш ли неиспуњених жеља? Таман толико да знаш за шта живиш, и ни близу довољно за праву фрустрацију. Да ли би ризиковао све то, да ли би ризиковао срећу, само за то да се покажеш како си научио да уђеш у систем, или како се већ град изразио?
-Ја не, ни било ко кога познајем. Неко из другог града?
-Настави са тражењем криваца, поготову напољу, па ћеш поново измислити војску.
-Свеједно, неког има. И ми критичари се слажемо. Ово нису Иљф и Петровв. Осећам дело једне личности. Чак највише личи на сценско извођење. Неко је у машини.
-Радна хипотеза број један: дух у машини. Рецимо да јесте. И? Како ћеш га наћи? Одакле да почнеш са трагањем?
-Како рече пајкан? Интуиција и срећа. Ко се тиме бавио?
-Хоћеш списак? Трансцендентни коцкари. Кабалисти. Неки од, како се бре зову, ма знаш они што прикаче себи контакте за ЕКГ па њима покрећу ласерски модулатор пластике, а, јесте, срдачни вајари. Дакле, за које време можемо да их покупимо?
-Ко зна да ли ће хтети да ремете свој мир због овог. Не знамо тачно ни шта тражимо.
-Ако одбију, можда ћемо сви изгубити или коначно наћи мир. Нирвана је на видику, ако оманемо. Јуче сам тражио списак градова од пре двадесет година, и садашњи списак. Нестало десет, појавила се три нова. По неком мом рачуну, кварови расту тек нешто брже од логаритамских 0.00013, али дневно! Време до отказивања комплетног система је око минус десет дана. Не знам да ли имамо и толико.
-Откуд ти знаш да рачунаш? Ти си. чини ми се, геометриста.
-Пројективна графика, ако те занима. Постоје неки бројевни модели пројективног простора. Ја само знам да поставим проблем. Град га рачуна.
-И ти му верујеш?
Тако су неки становници Ламстера схватили да „непријатна тишина“ није само сценска фигура, већ више физичка појава, опипљива скоро као хладан грејач.
јесте пласт сена, али да ли је игла
Највише је помогао један редитељ из примитивног позоришта. Прихватио је да води целу претрагу јер
-Знаш, ово ми у ствари личи на оно што иначе радим: прво тражим глумце, дајем идеју за сцену, трагам за овим или оним, и од почетка ми није јасно шта у ствари радим. Идеје долазе после.
-Па стиже ли ти која досад?
-Шта га ја знам. Ово стварно треба да буде нека као онако глобална ствар, знаш оно, догађање по целом граду, сви некуд иду и импровизују. Најбоље је да се као скупе глумци натуршчици за велику игру жмурке по граду, с тим што као нико не зна за ким / чим се трага, и баш је у томе драж.
-Мислиш да ће да упали?
-Ја не умем другачије. Ово је једини начин на који ми сви и иначе умемо да радимо. Прати нашу еволуцију: били смо радни људи, па стручњаци, па вишестручњаци, па смо сад као нека врста старих Грка: има ко да ради, а ми ћемо држати говоре и представе.
-Хајде ипак да радимо. Да зовем следећег?
-Зови. Дај и кафу.
-Да не буде много?
-Тек је седма.
-Једанаеста. Још петоро, па онда кафа.
-Лепо ми је говорила мама.
-Шта рече?
-Из једног мог комада, узречица аутодока. Ајде зови.
И тако су се пред редитељем на екрану ређали грађани свих уметничких праваца. Кафа је временом бивала све тања, и у њој све више седатива. Међу кандидатима све више правих. Постепено су отпали они који су на екран стављали своје радове уместо свог лика (суочаваш ли се и са чим?), па они са суманутим идејама (благо нама, нико не зна да умем да читам симптоме из гласа), па онда већина формално - структуралних критичара. Остало је само двадесетак млађих, доста необичних сподоба оба пола. И десетак скитница. Њих, у ствари, нема, али има оних који скоро више и не знају где станују. Њихов дом је цео Ламстер; то је требало искористити. Можда се неко од њих сећа где је у свом дому затурио неку успомену од посебног значаја. Какву? Ко би га знао.
Послали су их у потрагу. Саме, по двоје, по троје. Ишли су по граду, мрмљали неразумљива одредишта кабинама (не би ли их збунили), стизали у непознате крајеве града, без објашњивих разлога нагло мењали правац, залазили у све забити...
Нашли су свашта. Зарђале машине на спрату испод библиотеке, изгледа пропале покушаје да се направи перпетуум мобиле, како је писало на таблици, ма шта то значило. Колекцију мемоплочица (стари назив за џепни мемор) са сликама Де Финича, које је наводно обрисао у стваралачком бесу. Марфијеве законе урезане малим ласером у зид постројења за кружење воде. И остатке клизача за стари модел врата преносне кабине (сад и нема врата, ствара се танко поље јарко осветљене магле). Нашли су чак и једног просјака. Прво су мислили да је социолог аматер; после је испало да је у питању невероватан стидљивко са говорном маном, те га машине нису разумеле, са људима се није усуђивао да говори, па је живео овако. Извештаји су стизали. Било је знакова да људи живе и тамо где се то никад не би помислило, али су скоро сви могли да се подведу под неки од могућих начина живота и као такви схвате. На крају крајева, могли сте спавати и на улици негде ниже, топло је и има се где и нико се не би чудио. Трагови које оставите збунили би свакога. А има се на уму и старо археолошко правило: ако ствари не нађете распоређене онако како би морале да буду, посматрајте децу кад се играју, биће вам јасно.
и још један састанак
Осми дан. Градоначелник, нешто скромније одевен него иначе (само један ред кристала на челу, боје одела у опсегу само једне петине спектра, без шминке(!)). Редитељ, са подочњацима (или је ТО шминка?), али огртач као мокар - оптичка варка, однедавно у моди. Остали, присутни и помало покуњени. Јавља се неко на екрану. Од јутрос везе опет раде, без видљивог разлога.
-Здраво. Имам нешто за вас. Донело ми неко дете један мемор. Ево га вама, почео сам да га гледам али нема слике. Звук вам дајем на резервној, на главној имам квар.
-Добро, дај. Снимање, звук, крени. Е, баш ти хвала. Је ли клинац нешто рекао?
-Клинцеза. Каже, дао јој неки чика да да коме хоће од старијих, а она се жури назад. Само толико. Довиђења.
-Здраво. Ко је овај?
-Не знам. Личи на пајкана.
-Не буди сумњичав.
-Ја бих му дао да игра пајкана. Видео си га, али само полупрофил, глас мимо микрофона. Није се представио. Био би добар за пајкана.
-Пајкани се представљају.
-Хоћете вас двоје још дуго? Мемор је пренет, могли бисмо да чујемо шта је.
-Звук плус 4, снимак од малопре, почни.
шта је било на снимку
Овин: бележимо само звук јер ова камера на шлему има слаб инфра а идемо кроз приличан мрак. Нашли смо трагове људи овде иако се ништа не види. Снимамо повремено Пинифа и ја. Покушали смо да се јавимо, али у овим ходницима нигде нема екрана; џепни не хвата ништа, само даје поруку да је веза онемогућена због сметњи. Вероватно су зидови од неког специјалног материјала, или смо предалеко од мреже.
Пинифа: сад је неких пола сата касније. Трагови се доста лако прате. Отприлике знамо где смо: кренули смо скоро не гледајући, вукли смо прстом по зиду од Марфијеве табуле на једну страну. Насумице, морам рећи. Нос нас је одвео према неким малим вратима под степеништем. Рекли су нам да се ослонимо само на предосећање и „сваку глупост која вам падне на памет, ко зна зашто је (можда) добра, испробајте је, а за процене шта је глупост, а шта не, увек има времена“. Ко зна да ли бисмо их иначе пронашли. Осећало се мало на загрејане изолаторе, што ме подсетило на неке ствари из детињства (пропали покушај градње три де пројектора од дединог рачунара; сви делови растопљени: важан догађај који ме је коначно определио за једину ствар луђу од електронике - пситронику). Иза врата је био мрак, али није ми много сметало. По мирису и благом зујању сам осетила кроз неку преграду негде при дну ходника да постоје још нека врата. Тада је Овин преузео трагање.
Овин: прича се да видим у мраку, али ту сам мало употребио светиљку. Звучало је мало као скрнављење простора, али сам морао да проверим да ли је зид испред мене заиста нешто другачије мастан од осталих. Заиста, остали су трагови нечијих руку. Ту смо онда нашли и неколико тастера на зиду и пажљиво сам их загледао неко време док нисам схватио да су само три била чешће притискана. Пинифа је пробала насумице.
Пинифа: ту ме је већ обузео осећај места и навике коју ствара; рутина некога ко ту пролази годинама. Прсти су пошли сами и врата су се отворила. Тако смо нашли. Није било одмах иза тих врата, али следећих неколико врата и лифтова су се отварали на сличан начин.
Овин: Ово су, изгледа последња врата. Нису ни закључана. Улазимо у собу. Соба је чудно велика, кад помислиш где је завучена. Никад не бих помислио да се толики простор налази између спремника за градску воду и главног тунела за пролаз ваздуха кроз пречистаче. Ова реченица ми звучи крајње грубо; мора да су у стара времена имали и боље речи за сву ту технику. Ни Пинифа ни ја нисмо знали да такво место постоји у граду.
Пинифа: соба је јадна. Ни основне опреме. Кухиња не препознаје глас, а... кад мало боље размислим, ниједна машина досад није реаговала. Освеживач има само воду. Без јонизатора, без масера, без вибратора. Зато има неких ствари чија намена ми никако није јасна. У углу је примитиван кревет. На њему спава некаква баба. Не изгледа стара; виде се само неки трагови прекрајања лица, ситни резови изнад увета. Ко зна колико је пута улепшавана? На плочи поред конзоле табла за го. Не сећам се како се зове ова позиција, али је сигурно један од сто главних нерешених проблема. Покривена је прашином, као и многе друге ствари. Вероватно ауточистач није смео да их помера, или је у квару. Не видим га нигде. Једина лепа ствар овде је велики екран преко пола зида. Пробамо га. Никакав зглаван снимак нисмо успели да ухватимо на њему. Даје само неке фине апстракције. Није баш нека јака истина о животу, ваљда због превише детаља. Изгледа као скица за нешто велико. Вероватно део веће идеје. Много нервозних ситних, не, не ситних, него болно танких линија, повезују делове. Чудна слика света: много као одвојених фигура, а у ствари све су повезане. Дечија слика човека? Ко зна. Изгледа да је живела у својевољном изгнанству, без везе са светом.
Овин: у соби смо нашли и дивну бесмислену композицију од металних нити пресвучених разнобојном пластиком. Пресвлака је скинута на крајевима, где се виде, и ту су другим металом спојени са плочом. Ове нити нестају негде у зидовима а завршавају се у конзоли пред екраном. Пред конзолом огромно меко седиште, може да се спава у њему. Јел још спава? Добро, нека је. По нереду судећи, заспала је после неког чудног стања, јер нема трага да је наређивано спремање, или било шта што се обично ради пред починак. Не могу да нађем бележник, а није ми јасно ни чему конзола. Мој деда је то имао док није набавио свој први диктопис, а онда је бацио. Свако слово је морао посебно да покреће прстима. Нашли смо и три курсорске кугле. Раде: добро нас воде кроз слику на екрану. Међутим, не добија се много различит слој кад се крене у дубину. Да покушам са другом. Мењају се линије. Појављују се друге линије, других боја; општа слика се не мења.
Пинифа: то би могло да представља одрастање: исти човек у друго време, у другим односима. Даље, видим мноштво лоших одливака. Већином су мали, могу да стану на два прста. Из њих вире сјајне металне ножице. Инсектоманија? Већином су правилног облика, од пластике. Понеки искривљени, одступају. У ниши најнужнији аутодок, збирка лекова, неке личне ствари, играчке, гарнитура за шах, записи неких партија, руком писани, неки штампани машински. Да мало боље погледам кухињу. Не одговара на глас, а баш би ми требао један јачи чај. Међутим, не изгледа лоше. Ово би могло да кува свашта, само не знам да ли још неко осим бабе зна како се упутства дају преко конзоле. Зашто су уопште правили те конзоле? Мислим да је човеку потпуно сувишно да памти шта који тастер ради, или како се тачно куца. Како не погреши тастер?
Баба: добро, децо. Значи, дошао је и тај дан. Покрени јутарњу рутину на седмом каналу, добро ће ми чинити.
Овин: на чему?
Баба: на седмом каналу на конзоли. Тастер еф седам.
Овин: Видим га. Шта треба да му наредим? Зар вам више не препознаје глас?
Баба: Никад није ни могао. Стари добри ручни рад. Притисни га! Тако. Ах, ово прија. Дај еф дванаест. Откуцај „кафа. сир. шунка. јаја. /на_око /без_кечапа“. Догурај ми тај сточић, кад га буде мало избацио из кутије. Шта си стао? О, идиота да ли идиота! „Кафа“ се куца оним редом како се чита: К-А-Ф-А, па тачка, па размак, то ти је онај дугачки тастер доле. Тако. Требало би те послати да наручиш нешто у кафани пре сто педесет година. Пре би умро од глади него што би се снашао да откуцаш наруџбину. Ах, ево га. Брже је мој кувар обавио своје, него што си му ти наредио шта треба да ради. Куд бленеш? Сточић нема свој погон, али се лако гура. Јој, само да могу да устанем, сад бих ти показала!
Сад слушај. Снимаш? Још боље, никад не знаш шта ћеш да заборавиш. Немам много времена, па да вам одмах испричам шта би могло да вам буде важно.
Ми смо некад били пирати. Не морски, нисмо толико стари, него системски. Проваљивали смо у све могуће системе, из чистог зезања. Да се покажемо. Правили смо збирке трофеја. Мој најлепши бисер је био кад сам староамеричком председнику, док је још нешто значио, угурала на екран два сата демонстрација свих омладинских група које су биле против њега, и то на све канале, тако да та два сата није могао да гледа ништа друго. Шифре су му, наравно, биле без везе, све сам Чарли 99 и слично.
После се испоставило да то, што ми, стари пирати, радимо, није баш нека вештина, и да свака шуша са пластичном дрндалицом од једва пола мега може да провали било шта, чим добаци интерапт фреквенцију система. Даље, закон се тргао, па је било одузимања машина, ћорке... шта не знаш? Шта је ћорка? Затвор. Види у историји, не задржавај ме, нећу још дуго.
Онај мали цвикераш је изгорео са све својим Питсбургом. Успео је да да некакву симултану узбуну. Пази, не општу, него сто појединачних. Дигао је и ватрогасце, и епидемисте, и војску, и цију, и анђеле, плаве и црне, и не знам кога још, и кад се то све покренуло, направила се очајна гужва, тукли су се на сваком углу, сударали се, гађали молотовима и нико није гасио: буквално сви су се тукли. Нађи сад Питсбург. Можда има нека аутоматска челичана без жива човека.
Тада смо се ми покупили, везали модеме на мрежу, нас десетак ка, и кренули свако из своје јазбине да се договарамо. Прво смо глатко донели свој пиратски кодекс; имао је својих четврт мега текста, али је био скоро без бува, разумеш ли ти то, десет ка људи ради једну ствар, и испадне не само о кеј, него и фулпруф, оба дуга у, отпорно на будале. Хваташ слику? Когод је после од наших нешто штете правио, избацивали смо га из мреже и превезивали га на директну са пајканима. Истина, пајканима никад није било јасно ко то и како ради; свеједно. Морали смо да се боримо за част непостојеће струке. Наши отпадници су се проредили и временом нестали. Боље међу њима смо само ограничили; знаш оно, ставиш му неки контролер на излаз, и ако покуша да се угура у неку важнију мрежу, блокираш га изнутра тако да мора да се ресетује. Наравно, контролер му нисмо носили кући, него онако, у његов градски систем, да филтрира његове позиве. У тежим случајевима смо им чак уваљивали буве у личне системе, мислим, нисмо их филтрирали, него се убацивали њима. Један је чак шизнуо. Никако није могао да схвати зашто му се рачунар гаси, а грејање полуди кад год позове Пентагон.
Лове смо увек имали колико треба. Договор је дозвољавао да мазнемо половину уштеде коју направимо побољшавањем проваљеног система. Наравно да смо побољшавали системе! Где би иначе било задовољство?
Највише ми се свидело да пробам да водим град. Знаш, то ти је и дете и љубавник и постајеш и некакав Робин Худ, само нема отимања. Треба да будеш онај класични режисер који је најбољи кад се не примећује да га има.
Тако сам нашла овај ћумез. Наравно, студирајући планове града; програм за прорачун места имао је једва двајес ка, а радио је једва две секунде, плус два сата док сам прегледала решења на скенер симулатору, стари Узлиб га је направио, свега 15К, бомбоница. Овај брлог је задовољавао захтеве са .997, изузев што ми је ожичење одузело више времена него што сам могла да претпоставим. Да сам на време приметила да ми је монитор радио у левим координатама, требало би мање, заборавила сам да је Узлиб левак, али после ме мрзело да... а кад је то било? откуцај контрол еф тридесет један, не тако, држи контрол притиснут, па прочитај екран. Шта каже? Седамдесет пет стандардних и још кусур.После је цела ствар некако легла. Постепено смо успели да прочистимо своје редове, мада је још дуго било клинаца којима су чипови цурили на уши. Морали смо дуго да им уливамо да ми нисмо гусари, него пре неки босоноги лекари великих система. После су се и они проредили; ствар је почела да излази из моде и више је привлачила психопате него креативце. Завукли смо се још дубље у своје јазбине и појачали заштиту својих разговора.
Осамили смо се. Неки од тога пате, што се види по њиховим градовима. Аутомати су им некако мрзовољни, атмосфера намрштена, клима предвидљива и досадна. Наравно, људи беже одатле и остају само они којима се тако свиђа. Лепо друштво. Градски пират мора да воли своје људе, да би им обезбедио живот какав им одговара.
Овин: сад бих вас прекинуо: како то може градски, како га назвасте, пират, да подешава живот града? Све је аутоматизовано и покорава се личном захтеву појединца или гласу заинтересоване већине. Ако се негде сукобе личне жеље, спроводи се гласање, и то за пар секунди, сви имамо комуникаторе, десет пута дневно нас град пита за мишљење о разним стварима.
Баба: И колико пута те занимало оно што те пита? Зар можеш бити у заинтересованој већини ако те не занима ништа осим твојих уметничких трагања? Дам ти хлеба да једеш и загрејем те да спаваш и остало те не брине. Како се препознајеш?
Овин: ГДТ66СХАИ, ако мислиш на бројке.
Баба: откуцај само еф девет, па свој број, и гурај онда леву куглу наниже. Шта видиш? Оно бело су поља за која никад ниси био заинтересован. Еј, мали мој, код тебе ја бар 0.92 бело! Сви сте такви. Шта мислиш да тада ради град, кад вас не занима шта треба да ради? Нуди вам прорачунато најбоље решење. Јесте ли га некад одбили? Никад. А како ће град знати на основу чега да рачуна? Мора му неко дати податке о људским жељама.
Пинифа: и то је ваш посао?
Баба: Није. У ствари, ја немам посао. Ово је део оног што радим. Уз то, треба надгледати доста подсистема, нарочито откако је мој стари Узлиб умро.
Пинифа: Например?
Баба: Ево. Клима. Везе. Клопа. Вода. Ђубре. Ритам сна. Грејање. Здравље. Мода. Сексуалне моде. Школе. Транспорт.
Овин: Понекад се питам да ли те преносне кабине некуд иду.
Баба: Не. Оне остају, само ти одеш.
Овин: Добро, рецимо да кажем да хоћу у Питсбург. Куд ћу стићи?
Баба: У јужну четврт. Рекох ти лепо да нема Питсбурга, а пошто те, рецимо, није занимало да се распиташ шта је било са њим, ни мене не занима куд ћеш стићи, па те пошаљем доле. Можда ћеш срести неког. Мислим да си срео Фагнију кад си тражио Хонолулу.
Овин: ја сам је баш срео у Хонолулуу.
Баба: Јеси мало зрео за тврдо ресетовање. Где су биле палме, где море, а?
Овин: Није битно. Сви су градови исти.
Баба: Био си ти на базену у источном Ламстјеу. Пише лепо у твом регистру, тамо доле на екрану. Дигни леву куглу, тако, па је изврни улево. Па да! Никад ниси био ни у западном Ламстјеу, а камоли да си ишао у други град.
Овин: Рецимо да је тако.
Баба: Нема рецимо, него је једна од основних ствари у Кодексу држање само проверених података. Само једна непроверена ствар и одох ја да прекодирам кухиње или тако нешто креативно.
Овин: Кување је креација.
Баба: Било. Са девет ка стандардних година кулинарског искуства у архиви, то је више ствар копања по библиотеци него по надахнућу.
Пинифа: Како сте се хранили? Јесте ли излазили одавде?
Баба: Наравно. Наручивала сам шта ми треба, или сам ишла у град.
Овин: Имате ли документа?
Баба: Ти си пајкан? Колико ти треба?
Овин: Само ИД картица.
Баба: Шта ће ми?
Пинифа: Па како сте се кретали по граду?
Баба: Ја сам град.
Пинифа: Онда, има ли наде за наш град?
Баба: А шта бисте хтели? Деус ин махина?
Овин: Екс махина.
Баба: Да, али да поново уђе у своју машину и да вас не узнемирава. Е па неће моћи. Ја већ имам преко двеста стандардних, нећу дуго, а већ ми вас је и доста.
Пинифа: Не допадамо вам се?
Баба: Не превише. Имате неких вредности; ценим пситронику, уметност... али не могу тако да вас волим како мислим да би ваљало. Нисам вам све ове неприлике направила из злобе; то је био позив да ме откријете.
Овин: Да те нисмо открили... Питсбург?
Баба: Не мора. Може полако, сваког дана понеко да оде.
Пинифа: А зар ваша организација нема још људи?
Баба: А колико то треба да нас има? Колико нас још има? Има ли млађих? Размисли.
Пинифа: Свет, дакле, пропада?
Баба: Да, јер сте ви то... не мора бити. Треба ми приправник.
Овин: Добровољац? Да учи да буде Техничар?
Баба: Обавезно, и то не један. Школа, док још могу да је направим. Пусти ме сад да спавам. Откуцај прво еф двадесет један, да затвориш ону промају на југу. Мислим да им је већ доста. И поднеси својима извештај.
добро, сад знамо, и шта с тим
Кад је звук снимка замукао, настала је још једна непријатна тишина. Седели су тако и мислили. Поблем је био јасан: како наћи добровољце за понижавајући посао одржавања машине. Ко би оставио своју интиму зарад општег добра, кад се то опште добро могло постићи обичним преласком у други град. А није ни требало много људи; како је баба могла сама. Зашто онда баш ја. Ево јуче сам почео да пишем један страобалан комад.
Разишли су се у тишини. Пситроничари су после казали да је страх пред непознатим прошао, и... они увек имају неко објашњење.
Три особе су седеле за екраном, у једној соби дубоко под генератором из којег је град добијао струју. Пили су вино. Право.
-Добро што си је зауставила. Имам још само два диска текста. Како ти се чини?
-Боље него она моја тирада „ухвати се за уши па играј“. Баш сам морбидна. Мора да су се јадни већници препали. Ово двоје нису превише забринути; са својим вештинама ће свуда добро проћи, али треба да видимо реакције у граду. Ако се успаниче, можемо да вратимо све на старо и да их полако расељавамо, у замену за нове, или да направимо још гору панику и чекамо да им проради инстинкт.
-А ако им не проради?
-Ко је сад морбидан? У том случају нек се разбеже, а ми да се мењамо са другарима. Знаш рутину - кад год кабина не разуме добро, да шаље нама. Пре тога, да видимо конкретне ствари. Да ли да „убијем“ бабу?
-Обавезно! Ова мала је скоро прочитала. Ако почне да мисли, знаће да јој је неко подвалио робота.
-Не буди наивна. Кад је видела робота? Горе их не пуштамо.
-Кад је видела ону собу? Ипак су је нашли. Не знам ко је овде наиван. Него, чуј, шта мислиш о слању бајаги кодираних порука појединим кандидатима? Мало логичких игара може да навуче таленте. Можда бисмо могли да васкрснемо шах?
школа
Град Ламстер је утонуо у необичан мрак. Улице су, истина, биле лепо осветљене, осим кровне стазе. На њој су светлеле само прва, друга, трећа, пета, седма, једанаеста, тринаеста... и тако до краја, само неке сијалице. Девојка и младић су се шетали, гугутали, дивили се заласку сунца и
-Није ми јасна ова декорација са сијалицама. Залазак је лепши.
-Можда, али залазак је предвидљив.
-И ове сијалице су предвидљиве.
-Је ли? А да ли гори 133?
-Па то је бар просто... чекај, сад си ме збунио... ма, има ту неког система! Дај ми мало времена.
-Немој ми рећи да се разумеш у бројеве. Без увреде, али то ми се одувек чинило као прилично перверзна забава. То није за људе!
-Сметаш ми! Чекај мало, 1, 2, 3, 5, 7... а зашто не 9? А, 3 * 3 = 9, па онда 11, 13, 17, тако сам и мислила, 15 је прескочио, 19... куд си нестао? Еј, видимо се сутра! Где сам стала? Аха, 23, охо, чак 29 па одмах 31. Да видимо. Терминал?
-На услузи.
-Пази га, ради, а овамо причају да се град покварио. Зашто си упалио само ове сијалице?
-Да видим хоће ли неко приметити.
-Ма приметили су сви, него зашто само ове чији бројеви не могу да се деле ни са чим?
-То се зову прости бројеви.
-Као да сам то негде... ниси ми рекао зашто баш они?
-То је требало приметити.
-А, тако. Како да предвидим унапред који је број прост?
-Има више начина. Ератостеново сито, например.
-Пропушта само те бројеве?
-Да, али не одједном. Прво оне који су дељиви са два, па са три, са пет и тако даље.
-Причај ми још.
-Занима те ово?
-Па, овај... чуо си малопре.
-Не прислушкујем.
-А откуд знаш кад те зовем, ако не слушаш?
-Ти мало искренеш глас. Учила си то кад си била мала.
-Више и не мислим на то. Хоћеш ли да ми причаш?
-Може. Колико имаш година?
-Петнаест.
-Можеш ли ми посветити следећих пет?
захваљујем Стингу за наслов, великанима за Град, и Госпоји за конструктивно зезање. надам се да је овим увећана глобална збирка општих места.
рађено средином осамдесетих у ИНЕСу на Спектруму; прекуцано у Атаријеву „Прву Реч" фебруара 1991, пребачено у Вентуру Профешенел програмом писаним у ФоксПроу 30. марта 1991. Окачено на Сезам 1992, те скинуто оданде када је оригинал нестао са једним диском. Послато на Ореска ББС и одатле на конкурс Бобана Кнежевића пре него што је иједан примерак одштампан. Према речима сисопа Ореске (Брокер) стигло на друго место. Крајем '94 негде у Мађарској пребачено у ворд 2.0. Коначно (засад), 25. јануара 97 пребачено у .хтмл формат помоћу пар макроа рађених у ворду 7.0, те докрајчено у ворду 97.
пребачено у ХТМЛ из ворда 97 и дотерану у Нетскејп Композеру почетком 98.
Претабано на ћирилицу ситном рутином у Пајтону, сређено у данашњи облик у ксед едитору под Линуксом, августа 2021.